Roman Memoari belih medveda (Etüden im Schnee, 2014) japanske spisateljice na nemačkom jeziku Joko Tavade (多和田葉子, Tawada Yōko) prati tri generacije belih medveda, a svaka od priča razotkriva na apsurdan i neočekivan način nesvakidašnje poglede na čoveka, porodicu, društvo i politiku, ali i na sudbinu životinja poput polarnih medveda.
Predstavnica prve generacije fiktivne porodice polarnih medveda je bezimena ženka čija je egzistencija obeležena zabavljanjem ljudi, željom za zapisivanjem svoje životne priče u formi memoara i naposletku, primoranošću na život u egzilu. Ljudima je zanimljiva kad njeno ponašanje nalikuje ljudskom – kad hoda na dve noge ili vozi biciklu, što je za nju apsurdno jer joj dok to čini aplaudiraju oni kojima su takve aktivnosti sastavni deo svakodnevice. Medvedica pritom samo prividno igra ulogu čoveka i pruža mu mogućnost da u njen performans učitava sopstvene projekcije i percepcije životinjskog. Čak i pisanje memoara je vid humanizacije i predstavljanja životinje kao subjekta i podrazumeva drugačiju komunikaciju, odnosno svest o sebi koju životinja ne poseduje. Memoari ipak postaju zaboravljeni i kulturni otpad, pa svedoče o tome da je perspektiva životinje za čoveka nakratko uzbudljiva, ali suštinski marginalizovana.
Tokom života bezimena medvedica migrira[1], ali za razliku od prirodnih migracija životinja koje ne znaju za političke granice, mada u savremenom svetu granice i te kako utiču na njihova staništa, opisuje se kako se upoznaje sa drugim kulturama i kako gubi kontakt sa svojim korenima, odnosno detinjstvo provedeno u zavičaju bledi u njenim sećanjima. I njena ćerka Toska, predstavnica druge generacije medveđe porodice, osuđena je na migracije, no u okvirima cirkusa gde je takođe izdvojena iz svog prirodnog okruženja i vodi nomadski život u društvu čoveka, dok je predstavnik treće generacije životinjskih migranata Toskin sin Knut koji se rađa i odrasta u zoo-vrtu.
Meče Knut u Berlinskom zoo-vrtu 2007. godine © Jens Koßmagk
Knut je osmišljen po uzoru na istoimeno meče koje je u vanknjiževnoj stvarnosti bilo stanovnik Berlinskog zoo-vrta. Nakon što ga je odbacila majka i odgajili ljudi, postalo je senzacija i glavna turistička atrakcija koja je donela značajne prihode i uvećan broj poseta zoo-vrtu, pa je čak osmišljena reč „knutomanija”. Deca su oduševljeno posmatrala simpatično, belo mladunče, prodavale su se plišane igračke s likom mečeta i čak su prodata prava na korišćenje brenda u knjigama i crtanim filmovima[2]. Potom je postao i maskota za konferenciju o ugroženim vrstama, a i šire simbol klimatskih promena. U kontekstu medijskih prikaza ekološke krize, naime, često zamišljamo sliku usamljenog, izgladnelog medveda na maloj santi leda usred nepreglednog prostranstva vode. Ali šta se desi kad slatki medvedić postane odrasla, zastrašujuća jedinka? Ili kad se ispostavi da je zvezda zoo-vrta bolesna i ugine naočigled posmatrača?
Za ekokritičko čitanje romana ključan je upravo treći deo gde do punog izražaja dolazi trauma mladunčeta koje odrasta bez majke u zatvorenom prostoru nimalo nalik njegovom prirodnom okruženju i instrumentalizuje se zarad zabave i profita, čak i kada se komercijalizacija predstavlja kao vid prikupljanja novca za projekte očuvanja životne sredine. Knut nije nikada ni video Severni pol, premda, kao i kod drugih životinja stranog porekla, stoji natpis da se radi o polarnom medvedu, a cela premisa njegovog korišćenja kao simbola klimatskih promena zasniva se na ljudskom poistovećivanju medvedića koji odrasta u veštački uređenim uslovima sa slobodnim medvedima. Pritom je upitno u kojoj meri je očuvanje jedinki u zoo-vrtovima dugoročno smisleno ukoliko se ne čini dovoljno da se spasi njihovo stanište.
Čitaocima roman Memoari belih medveda može biti zanimljiv jer pruža uvid u perspektive životinja kroz prizmu antropocentrizma i spoja realizma i fantastike, a naročito onih koje su ugrožene vrste, te time podstiče empatiju. Takođe je i značajan primer književnosti koja nije evrocentrična, ali jeste transkulturna i fokusira se ne samo na indirektne prikaze čovekovih migracija, već i na životinjske, o kojima ne razmišljamo često, a odvijaju se svuda oko nas.
Za kraj, još nekoliko zanimljivosti:
- Joko Tavada piše i na maternjem japanskom i na nemačkom jeziku. Odbranila je doktorat iz oblasti nemačke književnosti na Univerzitetu u Cirihu, u Švajcarskoj;
- Memoare belih medveda napisala je najpre u verziji na japanskom jeziku koju je potom sama „prevela”, odnosno smatra čak da se ne radi o prevodu, već o zasebnom romanu, što navodi na razmišljanje o tome u kojoj je meri prevođenje i samo po sebi umetnost i stvaranje;
- Vrsta memoara koju piše medvedica je nastala po uzoru na memoare japanske dvorske dame pod nazivom 更級日記 / Sarashina Nikki;
- Medvedi u romanu nalaze se u zaista apsurdnim situacijama o kojima stičemo nove utiske na osnovu izmenjene perspektive (pre svega, o socijalizmu i kapitalizmu): posećuju kongrese na kojima dele svoja razmišljanja, stiču neprijatelje kao pisci, odbijaju da rade u lošim uslovima i formiraju sindikat ili pokušavaju da se zasite hranom iz supermarketa koja je skupa jer se dovozi izdaleka;
- U romanu se pominju Kafkine priče o životinjama koje su reprezentativne upravo za književne prikaze složenih odnosa čoveka i životinja. Na primer, u Kafkinom Izveštaju za akademiju (Ein Bericht für eine Akademie, 1914) tematizuje se kako protagonista majmun oponaša čoveka, a kod Tavade to čini i medvedica;
- Joko Tavada je čitala odlomke svoje knjige pokraj prepariranog tela medveda Knuta u Muzeju prirodne istorije u Berlinu[3], čime se dodatno potvrđuje u kojoj meri su i medved i njena knjiga postali sastavni deo nemačke kulture.
Joko Tavada. 2024. Memoari belih medveda. S nemačkog preveo D. Nikolić. Beograd: Dereta.
[1] B. Ognjanović. 2024. Migracija iz perspektive ahumanog Drugog: Memoari belih medveda Joko Tavade. Lipar 84, str. 105–117. https://doi.ub.kg.ac.rs/doi/casopisi/10-46793-lipar84-105o/
[2] Polar Bear Turned Cash Cow: Knut the Business-Bear. SPIEGEL International. https://www.spiegel.de/international/zeitgeist/polar-bear-turned-cash-cow-knut-the-business-bear-a-482368.html
[3] A. Kögel. 2015. Lesung im Naturkundemuseum am 21. Januar: Erzähl mir was von Eisbär Knut. Tagesspiegel. https://www.tagesspiegel.de/berlin/erzahl-mir-was-von-eisbar-knut-3605554.html
Književna ekologija 🌱 