U kojoj meri čovek utiče na svet oko sebe najevidentnije je na primeru otpada. Otpad se iz ugla književne ekologije proučava u okvirima interdisciplinarnog polja Waste Studies, gde akcenat nije na prirodi u širem smislu, već na njenim specifičnim aspektima poput raspadanja, toksičnosti i onoga što ostaje upravo kao ljudski trag[i]. Može se sagledati na više isprepletanih ravni, kao što su:
- Materijalna i ekološka, kada tekst sadrži opise odbačenih predmeta i prostora poput deponija, gde se nalaze ostaci industrijskog i konzumerističkog društva, a naročito opise otpada u vidu plastike, toksičnih hemikalija ili elektronskog otpada koji se ne razgrađuje;
- Simbolička, kada se ukazuje na društvena pitanja ili psihološka stanja – odbačene živote, egzistencijalne, društvene i etičke krize;
- Narativna, kada predstavlja pokretač radnje u književnom tekstu, kao u romanu Čovek sa očima insekta.
Budući da se teorijski nadovezuje na antropološke studije, može se fokusirati čak i na opise telesnog otpada, koji se obično posmatraju u kontekstu čistote, identiteta ili društvenih poredaka, no svedoče i o tome da je čovek deo prirode po svojoj neizbežnoj telesnosti.
Osim što postoji izvestan utilitaristički pristup koji se ogleda u približavanju ekološke problematike čitaocima i razvijanju kritičkog mišljenja o sistemima koji stvaraju, definišu i uređuju otpad, odnosno o vezi između otpada, klase, rase i roda, ujedno se radi i o zabrinjavajućem fenomenu stvarnosti u kojoj živimo. Veliki pacifički tepih od smeća (Great Pacific Garbage Patch), opisan u romanu Čovek sa očima insekta, zaista postoji i van književnosti i sastoji se od plutajuće plastike poreklom iz zemalja Pacifičkog obruča koja nije biorazgradiva i gomila se preko 50 godina. Doduše, nije pravo ostrvo, već dobrim delom mikroplastika koju ljudsko oko ne detektuje, ali koja ipak značajno šteti životnoj sredini i biološkim vrstama. Neizbežno je ne zapitati se kako utiče i na ljudske sudbine, naročito ukoliko živite na ostrvu poput Tajvana gde klimatske prilike i dešavanja u prirodnom svetu igraju važnu ulogu u vašoj svakodnevici.
Roman Čovek sa očima insekta Vua Mingjia
Autor romana Čovek sa očima insekta (複眼人) je tajvanski pisac Vu Mingji (吳明益), akademski radnik, doktor kineske književnosti, a takođe i ekološki aktivista, što dolazi do punog izražaja u njegovim književnim tekstovima. Roman je objavljen 2011. godine i sadrži elemente kako ekološkog realizma, tako i fantastike i mitskih priča, a Veliki pacifički tepih od smeća je pokretač radnje – tematizuju se sudar smeća sa naseljenim ostrvom, kao i sudar dveju kultura – aboridžinske i tajvanske.
Jedan od glavnih likova je petnaestogodišnji momak Atilej koji ne može da nastavi da živi na izolovanom ostrvu, gde se inače neguju bliskost sa prirodom i poseban odnos prema okeanu, zato što nije prvorođeni sin. Uspostavljeno je takvo pravilo jer nema prostora i resursa za sve, te se navodi kako „zemaljski mudrac […] često podseća da je ostrvo malo, a naša stabla rastu sporo, tako sporo da su mudrija od ljudi. Nijedan čovek ne bi trebalo da bude tako brzoplet da ih poseče kako bi napravio nešto za svoju upotrebu” (str. 164). Priroda u uslovima nestašice i teškog života mora da se čuva i sve vreme joj se pripisuje vitalnost – takođe mora, na primer, da se razgovara sa njom kako se ne bi spustili zli duhovi (str. 106). Atilej napušta zavičajno ostrvo i voljenu devojku, međutim, umesto da umre na pučini, ispostavlja se da nailazi na tepih smeća na kojem se – u fiktivnoj verziji gde je više poput ostrva nego razuđenog tepiha – privremeno nastanjuje.
Alisa je, kao drugi glavni lik, profesorka koja živi u kući pokraj vode i izgubila je supruga i sina, te je suicidalna. S Atilejem se susreće kad se ostrvo smeća nasuče na tajvansku obalu. Postoji, naravno, i mnoštvo drugih zanimljivih likova sa složenim, odveć ljudskim motivacijama, čiji su životi prožeti gubicima, sećanjima i tugom. Ekološka degradacija je pritom sveprisutna i spora, predstavljena detaljno, ali i realistično, te obuhvata ubijanje životinja, posledice rada fabrika, nekontrolisanu izgradnju i urbanizaciju, kao i gubitak prostora na kojem žive autohtoni narodi:
„Prvobitno je, pomislila je Alisa, ovo mesto pripadalo Aboridžinima. Zatim je pripadalo Japancima, pa Han Kinezima i turistima. Kome je pripadalo sada? Možda tim ljudima iz grada koji su kupili farme, izabrali tog ljigavca od gradonačelnika i dobili odobrenje za novi auto-put. Nakon što je auto-put prošao, morska obala i brda ubrzo su bila prekrivena egzotičnim građevinama, od kojih nijedna nije bila autentična, kao da je iz šale izgrađen globalni seoski tematski park” (str. 15).
Zarad finansijskih interesa dolazi do uništenja obale i prirodnog sveta na ostrvu, na kojem je život već i sam po sebi konstantno ugrožen zbog poplava, zemljotresa i erozije, za šta investitori i političari optuženi za korupciju ne mare. Izdvajaju se, dakle, upečatljive slike prirodnih katastrofa – velikog zemljotresa koji je pogodio ostrvo, a u kojem stradaju nedužni – „zemljotres ne mora da vas ubije da bi izazvao samrtni užas; dovoljno je da oduzme nešto što vam je drago, ne ostavljajući za sobom ništa osim smežurane kože” (str. 23) – te i poplava, kad neki ljudi sležu ramenima, „antropomorfizujući katastrofu, usta punih priča o ’okrutnosti’ i ’nehumanosti’ prirode” (str. 51).
Ono što primećujemo – i što predstavlja i perspektivu likova iz romana koji pamte prirodne nepogode – obojeno je našom sopstvenom ljudskom i antropocentričnom perspektivom, ali zapravo se radi o širem spletu kompleksnih povezanosti u prirodi na nivoima koje ne možemo ni da zamislimo bez naučnih saznanja, tj. o onome što Timoti Morton (Timothy Morton) naziva hiperobjektom[ii]. U hiperobjekte spada ekološka kriza upravo zato što vremenske i prostorne ravni na kojima se odvija prevazilaze uveliko pojedinačne ljudske živote, što se ogleda i u rečima čoveka sa očima iz insekta iz naslova romana:
„Nijedan život ne može da opstane bez drugih života, bez ekoloških sećanja koja imaju druga živa bića, sećanja na sredine u kojima žive. Ljudi ne shvataju da moraju da se oslone na sećanja drugih organizama da bi preživeli. Mislite da cveće cveta u raznobojnom obilju samo da bi zadovoljilo vaše oči. Da divlja svinja postoji samo da bi obezbedila meso za vaš sto. Da riba zagrize mamac samo zbog vas. Da samo vi možete za nečim da žalite. Da to što kamen pada u klisuru nema značaja. Da sambarski jelen, glave sagnute da pijucka u potoku, nije otkrovenje… Kada zapravo najfiniji pokret bilo kog organizma predstavlja promenu u ekosistemu” (str. 271).
Fantastično biće otkriva stoga višestruke perspektive svojim očima, odnosno pogledom insekta koji nije antropocentričan, već se može protumačiti kao ekološki jer je osetljiviji, održiviji i holistički. Ono predstavlja viziju prirode koja je bliža suživotu sa njom, kao što je to slučaj na Atilejevom ostrvu – gde se posmatra kao živa i čovek se prilagođava njenim pravilima, za razliku od konzumerističkog društva koje nastoji da je pokori i ignoriše posledice po životnu sredinu.
Otpad spaja dva načina života i razotkriva se istina da ono što je odbačeno nije zaista nestalo, već nam se vraća, a potencijalno će nas i uništiti. Ključna tema je pritom odgovornost jer je jedna od poruka romana da nismo ni svesni toga koliko otpada pravimo i gde završava:
„U medijskim izveštajima o incidentu […] ostrvo izgleda kao žrtva, kao da je ostrvo osoba kojoj je naneta nepravda. Nikada se ne pominje činjenica da smo zapravo mi doprineli stvaranju Tepiha smeća. S obzirom na veličinu našeg ostrva, dali smo prilično veliki doprinos. U prošlosti smo izbegavali da platimo neizbežnu cenu razvoja i pustili da siromašni regioni plaćaju tu cenu za nas, ali sada je vreme za naplatu: more je poslalo račun sa kamatom” (str. 167).
Na osnovu citata možemo se zamisliti nad time kako se narativ o otpadu menja, budući da se od nevidljivog nusproizvoda naše svakodnevice transformiše u materijalni dokaz globalne nejednakosti. Smeće ne nestaje, samo se premešta van našeg vidokruga. Narator ističe da svaki odbačeni predmet ima svoju istoriju, pre svega vezanu za nekontrolisani konzumerizam: „Čini se da je svaki komad smeća koji je ovde plutao sa sobom doneo priču s druge strane mora, jer sve što je bačeno ima svoju priču” (str. 176), pa se cinično ukazuje na to da bi stručnjaci na osnovu uzoraka čak mogli napisati kulturnu istoriju zemalja. Otpad se stoga može sagledati kao narativni trag, odnosno pokazatelj i posledica svakodnevnih odluka, potrošnje i kulturnih obrazaca.
Iako Veliki pacifički tepih smeća jeste udaljen u odnosu na Srbiju, na kraju vredi promisliti da li smo i mi uopšte svesni toga šta se dešava s našim otpadom. Roman nas podseća na to da ćemo se kad-tad suočiti sa posledicama sopstvenog postojanja u antropocenu.
Vu Mingji. 2025. Čovek sa očima insekta. S kineskog prevela I. Elezović Babić. Beograd: Lumo.
[i] Postoji i pojam Critical Discard Studies, gde se nastoji da kategorije odbačenog ostanu otvorene, kako ne bi obuhvatale samo predmete, već i ljude ili mesta. Videti, na primer: Discard Studies. Environment & Society Portal, Multimedia Library. https://www.environmentandsociety.org/mml/discard-studies ili M. Liboiron & J. Lepawsky. 2022. Discard Studies: Wasting, Systems, and Power. The MIT Press. https://mitpress.mit.edu/9780262543651/discard-studies.
[ii] T. Morton. 2013. Hyperobjects: Philosophy and Ecology after the End of the World. University of Minnesota Press.
Književna ekologija 🌱 