Da li biste mogli da zamislite svet bez insekata? Možda biste se isprva obradovali jer nerado delimo životni prostor sa njima – pojedine vrste insekata su prenosioci zaraza, njihovi ubodi mogu biti otrovni i čak i opasni po život, dok štetne vrste uništavaju stambene prostore ljudi, predmete i hranu. Ipak, opis sveta bez insekata bi se najrealističnije mogao svesti na dve reči: glad i otpad, budući da kao najzastupljenija biološka klasa životinja na planeti Zemlji igraju ključnu ulogu u oprašivanju biljaka, prirodnim lancima ishrane i razgradnji organskih materija. Njihovim nestankom poremetili bi se celi ekosistemi koji počivaju na složenim odnosima međusobne zavisnosti različitih vrsta.
Procenjuje se da je trenutno barem 10% do 40% vrsta insekata ugroženo, u zavisnosti od prostora na kojem su vršena istraživanja – zbog pretvaranja okolnih šuma u poljoprivredno zemljište i upotrebe hemikalija, na primer, u nemačkim rezervatima ih je za dvadeset i pet godina nestalo čak tri četvrtine[1]. Štaviše, usled čovekovog (tj. antropogenog) uticaja i ekonomskih odluka, i mnogim drugim vrstama preti izumiranje, pa se govori o takozvanom šestom masovnom izumiranju[2], a zapravo prvom za koje su od presudnog značaja ljudske aktivnosti.
Fizički nestanak vrsta pri tom prati i njihovo književno i kulturno „izumiranje”, te je grupa istraživača[3] analizom korpusa književnosti i drugih kreativnih tekstova na engleskom jeziku zaključila ne samo da se od osamnaestog veka smanjio broj bioloških vrsta koje se pominju u fikciji, već i da se u većoj meri koriste uopšteni nazivi, što je u skladu sa tendencijom udaljavanja od prirode i u svakodnevnom životu. Prosečan stanovnik urbane sredine svakoga dana prolazi, na primer, pored drveća, ali upitno je da li bi umeo da navede kojoj vrsti pripada i da li je ugroženo.
Gubitak biodiverziteta se, osim u osiromašivanju vokabulara vezanog za prirodni svet, ogleda u književnosti i u ciljanoj obradi te teme:
U romanu Sanjaju li androidi električne ovce? (Do Androids Dream of Electric Sheep?, 1968) američkog pisca Filipa K. Dika (Philip K. Dick) većina životinjskih vrsta na Zemlji je ugrožena ili je izumrla, tako da se posedovanje prave, žive životinje pretvorilo u statusni simbol jer siromašni ljudi mogu sebi priuštiti samo robote koji su jeftine imitacije životinja. Da li su androidi sposobni za razvoj empatije i naklonosti obrađuje se, između ostalog, kroz pitanje iz naslova romana da li uopšte mogu pojmiti koliko čoveku znače životinje.
U naučnofantastičnom romanu Antilopa i Kosac (Oryx and Crake, 2003) kanadske spisateljice Margaret Atvud (Margaret Atwood) postapokaliptični svet nastanjuju genetski modifikovani ljudi i životinje, a likovi igraju igricu Extinctathon u kojoj su im korisnička imena nazivi izumrlih životinja i gde se testira njihovo znanje o vrstama koje više ne postoje. Ukazuje se na to da i čovek može vrlo lako postati izumrla vrsta jer je pokušao najpre da usmeri tokove evolucije genetskim eksperimentima, ali i sam tako može biti prevaziđen.
Indijski pisac Amitav Goš (Amitav Ghosh) u romanu Gun Island (2019),koji nije preveden na srpski jezik (ali postoje njegovi drugi romani u prevodu i generalno se kroz njih provlači ekološka tematika), piše o migracijama i skreće pažnju i na društveno-politički aspekt očuvanja biodiverziteta. Ukazuje na to kako ekološka nepravda dolazi do izražaja, jer se radi o planetarnim problemima koji se tiču svih nas, ali postoji jaz između toga kako se ispoljavaju među bogatijim i siromašnijim stanovništvom, kao i ahumanim vrstama.
Savremena svetska književnost sadrži i pozitivnije vizije u kojima se ističe važnost očuvanja biodiverziteta, pa američka spisateljica Barbara Kingsolver u romanu Bujno leto (Prodigal Summer, 2000) prati živote troje likova koji nastanjuju isti prostor južne Apalačije, okruženi raznovrsnim prirodnim svetom. Čitalac kroz njihove doživljaje prirode stiče dublju svest o suživotu čoveka, životinja i biljaka, kao i o složenosti ekosistema u kojima je sve povezano i svako biće ima svoju funkciju.
Roman Istorija pčela Maje Lunde kao reprezentativan primer romana o gubitku biodiverziteta
Među insektima koji doživljavaju značajan pad populacije nalaze se pčele, a upravo je njihov nestanak tema Istorije pčela (Bienes historie, 2015)[4] norveške spisateljice Maje Lunde. Predstavljene su epizode iz života triju porodica, dok se radnja odvija u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, pa roman sadrži elemente istorijske fikcije i naučne fantastike, odnosno distopije.
Engleska, 1852. godina
Amerika, 2007. godina
Kina, 2098. godina
Vilijam oseća strast prema biološkim naukama, ali u doba kada vesti sporo putuju, ispostavlja se da sve njegove ideje i mogući patenti kasne, te se stoga ne mogu prihvatiti kao inovacije. Depresivan je i razočaran, naročito zato što je njegov sin miljenik postao probisvet i oličenje njega samog, što mu onemogućuje da pronađe kompenzaciju za svoje neuspehe kroz sinovljev život. Podršku u proučavanju pčela pruža mu jedna od ćerki, što prihvata vrlo nevoljno. Zajedno ih posmatraju i potom osmišljavaju novu vrstu košnice, koju ne uspevaju da patentiraju, a njeni nacrti postaju porodično nasleđe.
Džordž je uspešno posvetio život pčelarstvu, ali je takođe razočaran u svog sina jer je očekivao da će se nakon studija vratiti kući kako bi preuzeo porodični biznis, a ne da će se zainteresovati za književnost i doktorske studije. Pčele misteriozno počinju da nestaju, te se opisuje Kolaps – Colony Collapse Disorder (str. 267), za koji nije jasno utvrđeno šta ga je tačno prouzrokovalo, premda postoje pretpostavke da su to mogli biti pesticidi koji su uticali na unutrašnji navigacioni sistem pčela, sićušni parazit varroa destructor, ekstremne vremenske prilike – suva, topla leta bez cvetova i nektara ili jednolična poljoprivreda – uzgajanje istih biljaka (str. 312–313).
Tao živi u distopijskom društvu budućnosti u kojem nema pčela, a biljke pažljivo ručno oprašuju ljudski radnici, među kojima su i deca, budući da su njihove ručice čak pogodnije za to od odraslih. Konstantno razmišlja o svom malom sinu koji će ubrzo biti među tom decom, kao i o svojoj majci koja je, kad se razbolela, odvedena jer u društvu maksimalno podređenom manuelnom radu stare, nemoćne i osetljive grupe ljudi predstavljaju teret koji se napušta. Nakon što se dogodi nesreća, u potrazi za odgovorima odlazi u Peking, gde, u poslednjoj biblioteci, koja i dalje radi, istražuje šta se dešavalo kroz istoriju s prirodnim svetom.
Sve tri porodice suočavaju se sa izazovom pronalaska balansa između individualnih potreba i interesovanja i onoga što je dobro za zajednicu. Vilijam je rastrzan između lične želje da se posveti nauci i izdržavanja porodice koja zavisi od njega. Tom, Džordžov sin, ima drugačiju viziju svoje budućnosti u odnosu na očekivanje oca da će naslediti porodični posao, dok je u slučaju Tao čak i najbrutalnije prikazan razdor između onoga što je dobro za pojedinca i širih interesa čitavog društva jer mora da žrtvuje najpre svoje intelektualne snove, a potom i članove porodice zarad opšte dobrobiti.
Maja Lunde u intervjuu[5] navodi kako su ljudska iskustva u različitim zemljama slična, te da često brinemo o posledicama svog ponašanja i o uticaju na svet oko sebe – kako u intimnim odnosima s drugim ljudima, tako i globalno. Evidentno je da uprkos vremenskim i prostornim razlikama likovi dele slične brige, a osim što su vezane za porodicu, istovremeno se odnose i na promene koje nastaju usled klimatske krize. Same pčele kao bića nisu često u prvome planu, ali postajemo i te kako osvešćeni po pitanju isprepletanosti prirode i civilizacije jer, iako sebe doživljavamo kao „posebnu” vrstu koja je „pripitomila” prirodni svet, ispostavlja se da takvo shvatanje ipak nije u potpunosti realistično.
U svetu budućnosti bez pčela, dakle, samo bez jedne ahumane vrste, civilizacija se raspada – deca stiču najosnovnija znanja i vrlo rano napuštaju školu, a kroz distopijske opise Pekinga, tj. velegrada udaljenog od prirode i poljoprivrednih zemljišta, pruža se kratak uvid u živote stanovnika prepuštenih pukom opstanku bez dovoljno resursa. U ruralnim sredinama se živi drugačije, a u većoj meri je primetan poremećaj ekosistema: „Muva je dozujala iz nje [šume], redak prizor. Već nekoliko dana nisam videla pticu, i one su postale retke. Lovile su šačicu preostalih insekata i gladovale kao i ostatak sveta” (str. 9).
Ekološku krizu i gubitak biodiverziteta nije lako ni sagledati ni predočiti jer bi to zahtevalo pogled kroz prizmu nauke i udaljavanje od svakidašnjice ka mnogo široj slici planetarnih promena koje uveliko prevazilaze standardno trajanje ljudskog života. Zato je bitno to što se spisateljica opredelila za istorijski prikaz, odnosno za prikaze toga kako se rani doprinosi razvoju industrijalizacije savremenog pčelarstva, zatim klimatske promene današnjice, a na kraju i izmenjeni svet sutrašnjice, što je i najznačajniji deo romana, odražavaju na svakodnevne živote ljudi, čime je približila problematiku čitaocima.
Uz to se ističe i kolika se moć krije iza odluka vlasti neretko motivisanih ekonomskim interesima, tj. pohlepom. Možda je i bilo moguće spasiti pčele i očuvati civilizaciju, no navodi se da su se „nekoliko godina kasnije, kada se pesticidi više nisu koristili, pčele […] vratile, ali je ručno oprašivanje već počelo. Postizao se bolji rezultat, iako je to zahtevalo neverovatno mnogo ljudi, mnogo ruku” (str. 7–8). Stanovništvo živi pod diktaturom jer je vid oprašivanja koji nije zavisio od insekata bio efikasniji i (makar prvobitno) ekonomičniji.
Tao, naposletku, čita knjigu o „delanju uprkos instinktu, kad znamo da ga ne treba slediti, da bismo živeli u prirodi, sa prirodom, moramo se odvojiti od prirode u sebi. I o vrednosti obrazovanja. Jer to je u suštini smisao obrazovanja – prkošenje prirodi u sebi” (str. 32). Paradoksalno, život koji bi bio u skladu sa prirodom i koji vrednuje održivost zahteva refleksiju i suzdržanost, odnosno kontrolu prirodnih impulsa usmerenih ka eksploataciji. Obrazovanje, premda je u svojoj srži antropocentrično, pomaže sticanjem znanja i zato što poseduje moralnu komponentu, što je čak i od većeg značaja. Nije dovoljno samo znati da su pčele ili celi ekosistemi ugroženi usled klimatskih promena i čovekovih aktivnosti, već je neophodno doneti odluku da se praktično postupi na ispravan način.
Roman Istorija pčela sadrži nekoliko bitnih poruka:
- Posledice gubitka biodiverziteta mogu biti drastične i većeg opsega nego što to zamišljamo, a najviše bi se ogledale u sveopštoj gladi. Dovoljno je da nestane jedna vrsta poput pčela, koje su najrasprostranjeniji oprašivači, da se poremeti lanac ishrane, kao što se u romanu i opisuje da su drugi insekti, ptice i sisari postali retkost;
- Čovek živi u iluziji da kontroliše prirodu i da napreduje, ali odluke donete isključivo prema ekonomskim ili tehnološkim vrednostima mogu biti dugoročno kontraproduktivne;
- Način na koji se ponašamo danas direktno utiče na našu ekološku budućnost, pri čemu je bitno razvijati osećaj odgovornosti i savesno ophođenje prema okruženju koji prevazilaze samo jednu generaciju;
- Nada da se priroda može oporaviti i dalje postoji, odnosno pominje se da su se pčele vratile, ali problem mogu biti rigidni sistemi koji odbijaju da se prilagode i uporno vrše dehumanizaciju zarad efikasnosti.
S obzirom na to da ekološka kriza nije predstavljena apstraktno, već lično, čitalac romana može se identifikovati s likovima, zapitati se nad svim ovim temama i razmisliti o poziciji u kojoj se trenutno nalazi, tj. o odnosu čoveka i prirode. Možda će obratiti i više pažnje na insekte i biti motivisan da učini nešto praktično kako bi im se pomoglo – na primer, sađenjem i negovanjem neke biljke koja privlači pčele (najviše vole autohtone vrste, ali i lavandu).
Roman Istorija pčela prvi je u okviru Klimatskog kvarteta Maje Lunde (Oslo, 1975), u koji spadaju i: Plavetnilo, Poslednji divlji konji, kao i San o drvetu.
[1] Dž. Hikel. 2024. Manje je više: Kako će odrast spasti svet. Preveo sa engleskog I. Radanović. Beograd: Clio (str. 10).
[2] E. Kolbert. 2015. The Sixth Extinction: An Unnatural History. London: Bloomsbury Publishing.
[3] L. Langer et al. 2021. The rise and fall of biodiversity in literature: A comprehensive quantification of historical changes in the use of vernacular labels for biological taxa in Western creative literature. People and Nature 3.5. https://besjournals.onlinelibrary.wiley.com/doi/10.1002/pan3.10256
[4] M. Lunde. 2019. Istorija pčela. Preveo s norveškog R. Kosović. Beograd: Odiseja.
[5] Maja Lunde im Interview über ihr literarisches „Klima-Quartett“. Frankfurter Buchmesse 2019 – Ehrengast Norwegen. https://norway2019.com/en/news/maja-lunde-im-interview-ueber-ihr-literarisches-klima-quartett
Književna ekologija 🌱 