Pre četrdeset godina britanski pisac naučne fantastike Daglas Adams (Douglas Adams) i zoolog i fotograf Mark Karvardin (Mark Carwardine) uputili su se na Madagaskar kako bi pronašli retku vrstu lemura i napisali o njemu članak za časopis The Observer. Lemur aj-aj živeo je samo na malom, zaštićenom ostrvu Nosi Mangabe koje je predstavljalo tada njegovo poslednje utočište, a kroz razgovor su shvatili da ljudi uglavnom nisu ni čuli za retke vrste. Stoga su 1988. i 1989. godine putovali u različite krajeve sveta upravo kako bi saznali više o ugroženim vrstama i prezentovali saznanja široj javnosti, na osnovu čega su nastali radio-dokumentarac Još malo pa nestalo[1] (Last Chance to See, 1989), a potom i istoimena knjiga objavljena 1990. godine.
Knjiga sadrži, osim uvoda i epiloga, sedam poglavlja, a na kraju i spisak 47 vrsta koje se pominju u putopisu uz napomene o njihovoj ugroženosti prema Crvenoj listi međunarodne organizacije za zaštitu prirode IUCN (The International Union for Conservation of Nature). S obzirom na to da je prošlo nekoliko decenija od putovanja i objavljivanja knjige, podaci nisu najaktuelniji, ali uspešno osvešćuju čitaoca o nezavidnim situacijama u kojima se nalaze oni koji nastoje da sačuvaju retke životinje, pa čak i biljke. Ukoliko potražimo danas informacije o pomenutim vrstama, pronaći ćemo poražavajuću činjenicu da je baiđi delfin (Lipotes vexillifer), koji je prirodno živeo u reci Jangce u Kini, u međuvremenu najverovatnije izumro jer nije primećen već dvadeset godina.
Poglavlje o delfinu jedno je od najupečatljivijih jer se direktno opisuje kako industrijalizacija remeti prirodna staništa. Baiđi se prilagodio životu u blatnjavoj reci, te se snalazio primarno putem eholokacije, ali nije uspeo da preživi čovekove aktivnosti poput ribolova, rečnog transporta i izgradnje hidroelektrana (kao što je brana Tri klanca). Ekonomski razvoj Kine podrazumevao je više otpada koji se slivao u reku, kao i veći broj brodova koji su stvarali buku i zbunjivali delfine. Autori, u vreme kad je sudbina baiđija bila još neizvesna, postavljaju pri tom pitanje: „da li je zaista važno da li će rečni delfin iz Jangcea, kakapo, severni beli nosorog ili bilo koja druga vrsta preživeti samo u beležnicama naučnika?” i odgovaraju potom da i te kako jeste jer je „svaka životinja i biljka sastavni […] i neodvojivi deo svog okruženja: čak i zmajevi s Komoda igraju važnu ulogu u održavanju ekološke stabilnosti na svojim osetljivim ostrvima” (str. 195).
Ekološka stabilnost je već uveliko narušena, a ključno je to što do nestanka vrsta dolazi sve brže, na šta ukazuju i autori: „do istrebljenja je dolazilo milionima godina: životinje i biljke su nestajale i mnogo pre nego što se čovek pojavio na sceni. […] Milionima godina je u proseku nestajala po jedna vrsta u svakom veku. No, većina istrebljenja nakon praistorijskih vremena desila se u toku poslednjih trista godina” (str. 194). To ne zvuči ohrabrujuće jer se bližimo trenutku u kojem neće ni biti moguće usporiti procese zagađenja i uništenja staništa, a to je neophodno učiniti kako zbog nas samih, tako i zbog budućih generacija.
Dokumentarni putopis Još malo pa nestalo pokušaj je da se na povremeno čak i humorističan način dopre do šire publike i da im se približi stoga nekoliko ozbiljnih tema:
Odnos prema prirodi i njenom očuvanju
Autori osećaju poštovanje prema prirodi i fasciniranost njome, ali poseduju i dozu predostrožnosti uz svest da priroda nije nimalo pristrasna prema ljudskoj vrsti, te da je vrebaju iste opasnosti, kao i druge životinje. Profesor koji se bavi proučavanjem zmija ih savetuje da ne postoji puno toga što mogu da urade ako ih ujede zmija, tako da je bitno da jednostavno ne dozvole da ih uopšte ujede, ali većina će se ionako sklanjati od njih. Govori im: „Znate šta piše na koricama mojih knjiga? Hobiji: baštovanstvo – s rukavicama, pecanje – u čizmama i putovanja – uz veliki oprez” (str. 20).
Tokom putovanja se susreću sa entuzijastičnim ljudima koji su svoje živote posvetili proučavanju i očuvanju prirode i retkih vrsta, a ono što konzervacionistima otežava rad su zapravo opšti ljudski nemar i sebičnost:
- Divlji svet Novog Zelanda se isprva sastojao od velikog broja ptica, dok su ljudski naseljenici doneli mačke, pse, hermeline i oposume koje ptice nisu umele da prepoznaju kao predatore jer se nikada ranije nisu susrele sa njima. Danas se pojedine retke vrste ptica brižljivo čuvaju na izolovanim ostrvima;
- U bivšoj belgijskoj koloniji Zairu autori posećuju severne bele nosoroge i gorile, koji neretko bivaju ubijeni zbog krivolova kako bi se preprodali određeni delovi njihovih tela, a dešava se da stradaju čitave porodice gorila pokušavajući da sačuvaju mladunče od otimanja jer je neko platio da se prenese u njegov privatni zoo-vrt;
- Na Mauricijusu autori traže retku vrstu slepog miša, ali to je ujedno i mesto gde je ptica dodo nestala iz čiste obesti čoveka, dok se jedinstvena vrsta kafe čuva ograđena, te se Adams pita da li su ljudi uopšte nešto naučili na osnovu sopstvenog ponašanja prema okruženju.
Uloga turizma u očuvanju retkih vrsta
Turizam je predstavljen iz više uglova, odnosno posmatra se i kao vid ugrožavanja prirodnog okruženja, ali i delatnost nužna za očuvanje vrsta. Na ostrvo Komodo autori odlaze kako bi videli zmaja i očekuju da će morati da se kriju u divljini, ali se ispostavlja da nema divljine, već se redovno izvodi spektakl za turiste gde lepo uhranjeni zmajevi strpljivo čekaju da ih nahrane kozom. Upitno je koliko predstava ima svrhu i da li se prikuplja novac za opstanak komodo zmajeva, kao i da li su zmajevi uopšte hteli kozu, što Adamsa podstiče na razmišljanja o konceptu zla kod životinja i ljudi. Po Baliju takođe viđaju veštačku verziju okruženja za turiste koji se ponašaju bahato.
Ipak, tokom narednih putovanja prikazuje se jasnije i druga strana turizma: „Tužna ali nezaobilazna činjenica jeste da se sve svodi na jednostavnu ekonomiju. Ako nema turista, pitanje je samo šta će se desiti prvo – ili će šumska staništa gorila biti potpuno uništena sečom drveća radi dobijanja ogreva i farmi, ili će ih lovokradice potpuno istrebiti” (str. 76). Na mestima koja su posetili postoje diskutabilne prakse u odnosu prema životinjama, ali turizam istovremeno finansijski potpomaže opstanak retkih vrsta, tako da je cela slika izuzetno složena.
Percepcija (perspektive) životinja
Najzanimljiviji deo knjige su razmišljanja o tome kako druge vrste živih bića percipiraju svet i da li mi uopšte možemo da zamislimo njihovu perspektivu. Tokom posmatranja komodo zmaja Adams i sam shvata da učitava sopstvene emocije u scenu koju vidi, te da životinja uopšte nema svest ni o sebi, a ni o konceptima poput dobra i zla: „Zmajoliki gušter nas je nezainteresovano posmatrao onim jednim okom koje je bilo okrenuto prema nama. […] Možda nas je uznemirila upravo ta hladna, nepokolebljiva arogancija. Međutim, kakve god zle emocije pokušavali da pripišemo gušteru, znali smo da one nikako ne pripadaju njemu – nego samo nama. Gušter se jednostavno bavio svojim gušterskim poslom, na krajnje jednostavan i iskren gušterski način” (str. 38).
Slične misli mu naviru i u Africi, kad zaključuje da je nosorog nežna životinja koja ne vidi dobro, pa je njegova slika sveta sačinjena od mirisa, dok je čovek u značajnoj meri izgubio oslanjanje na njuh. Upoređivanje nosoroga i čoveka ipak nije toliko upečatljivo kao upoređivanje sa gorilom, jer gorile najverovatnije percipiraju svet na način koji umnogome nalikuje ljudskom, pa se zato poređenje često svodi na inteligenciju. Adams pak smatra da je besmisleno postavljati sopstvenu inteligenciju kao standard za druge životinje i da je nemoguće premostiti jaz i istinski sagledati perceptivni svet drugog bića, bez obzira na to da li nam je blisko ili ne.
Baiđi delfini nam, na primer, nisu nimalo bliski, no to samo olakšava skretanje pogleda na drugu stranu kad pate i nestaju:
„Dok sam gledao kako vetar muti prljavu površinu Jangcea, pomalo užasnut sam shvatio da negde ispod ili oko mene postoje inteligentne životinje čiji perceptivni svet ne možemo ni izbliza da zamislimo, koje žive u kipućem, zatrovanom i zaglušujućem svetu, i čiji životi verovatno protiču u neprestanoj zbunjenosti, gladi, bolu i strahu” (str. 159).
Opstanak retkih životinja ne zavisi uvek od čoveka, ali svojim ophođenjem prema njima neretko pogoršava situaciju. Uzevši u obzir celokupni putopis Još malo pa nestalo, postaje jasno da pitanje preživljavanja ugroženih vrsta uopšte nije samo biološko ili ekološko, već odveć ljudsko, jer se u njemu ogleda način na koji se odnosimo prema onome što ne razumemo i ne možemo da zamislimo, koliko cenimo prirodni svet, kao i da li možemo da zamislimo sebe kao njegov deo.
D. Adams i M. Karvardin. 2016. Još malo pa nestalo: autostoperski vodič kroz svet koji iščezava. S engleskog prevela J. Kuzmanović. Beograd: Odiseja.
[1] Kasnije je 2009. godine, nakon smrti Daglasa Adamsa, snimljena i verzija za televiziju u kojoj ga je zamenio Stiven Fraj (Stephen Fry).
Književna ekologija 🌱 